ЗАХАР ПРИЛЕПИН или арханђел Русије на коју свет чека

Кад се Руси једном пробуде из капиталистичког дремежа, тамо у стварности спремно ће их чекати – Прилепин.

Коначно је из словенског наоса искорачио неко ко живи оно што пише, неко кога вреди следити – и, наравно, читати. Једнакост сваког са сваким, коју проповеда демократија, очигледно је неутемељена у животу. Начело сваког искреног православца је (и) у томе да се диви бољем од себе, препознајући промисао на делу.

Опет, ноћна мора западних животних модела је, са једне стране, породичан човек, муж и отац четири детета, а, са друге, руски писац који је читан и цењен. Постоји и трећа страна – ратна. Наиме, Евгеније Николајевич Прилепин (1975) учествовао у Чеченском рату као припадник руских специјалних јединица.

Одлазак из небеске војне, хероја без имена и презимена, ратника под псеудонимом, који као да су никови преузети са интернет дискусија, направио је место за нову звезду на небу Новорусије. Са сликом Толстиха, као радника обезбеђења на улазу у супермаркет, могло се лако поистоветити, а сада се у лику Прилепина појавила слика, са којом ће нам бити мало теже да се сравнимо. Али ће нам утолико бити лепше да је – следимо.

Захар Прилепин је чудна мешавина Врангела и Жукова, Достојевског и Горког. Главобоље које су украјинској хунти задавали хероји – ратом узрасли, Толстих и Павлов – биће мале у односу на мигрену која их очекује са Прилепином.

После дехуманизованих надимака, који као да су настали у западној кухињи, несумљивих хероја Русије Толстиха (на слици испод) и Павлова, долази човек са именом и презименом. Прилепин је велика руска књижевност која устаје из гроба. Ко од нас није чекао да у Србији иступи личност попут Захара, неко коме дела станују на истом месту где и речи. Захар је првенствено писац, али из читалачког искуства знамо да је ватрена линија чистилиште, иза кога настаје истинска књижевност, оно због чега вреди дочекати јутро уз књигу.

ЗАЈЕДНО СА ХАНДКЕОМ

Читајући агенцијску вест да је са Прилепином једнострано раскинула уговор његова издавачка кућа из СР Немачке, тим чином подло забрањујући његова дела у Европској унији, помислих да се Захар придружио Хандкеу, најбољем човеку и писцу од свих живих Германа. Био сам не мало усхићен када сам прочитао да је Захар у Донбасу, где је основао свој одред, и схватих да на мојој скали не постоји место где бих га сместио. Ваља измислити нове, или тачније, скинути прашину са старих вредности. Тај дух, тако природан нама Словенима, сахрањен беше заувек на гробље уметности још 90-тих, када нам је одбијено чланство у „златној милијарди“. Сва лоша музика и писана дела недостојна човека, настала су после те сахране наше културе, док је нама остало да се после тога питамо где су се дели добри филмови, романи, драме или песме?

Нови херој, устоличен пре него што је ногом крочио на тле Новорусије, доноси са собом људски лик. Тамо где је тешко, где се се пати, и тамо где бомбе падају, тако нешто потребније је од хуманитарне, па и војне помоћи. Колико данас, док укро-нацисти прже свету руску земљу вишецевним ракетним бацачима, пројављује се једна сила коју по делима препознајемо одакле долази.

Велика руска књижевност, нимало случајно, почиње Словом о походу Игоровом, делом које је написао древни руски ратник. За нас не може бити случајност да је Његош преводио руско Слово о походу на десетерац. На том Слову налази се почетак онога што данас именујемо као велику руску књижевност; а наставља се одласком Пушкина или Чехова у рат против Турака, са грофом Толстојем у рату на Кавказу и Солжењицином у Отаџбинском рату. Господ их је све чудом сачувао од куршума и тако нам подарио велику руску књижевност.

Одакле та река прелепих речи из правца рата, где би, како су нас учили, требало да се налазе очај, смрт и лаж, можда је најбоље разјаснио Црњански када је рекао да је живот у миру „сам по себи, пун гада, мизерије, очаја и нискости, (и) не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата“.

Рат као место на коме се губе све разлике у вери или пореклу, место на коме је једино важно колико си човек, био би идеална алатка за глобализацију, само када би они који је проводе знали да ратују. И, заиста, каква сурова игра судбине. Једина ствар која може „ујединити” свет под исту капу, у исто време је недоступна онима који би да „уједињење” спроведу, будући се не може купити ни апгрејдовати, већ се у њој мора – учествовати. Да није тако, данас би стајали на раменима неких других људи, а не великих војсковођа попут Александра Македонског, Константина Великог или Петра I Алексејевича.

НЕКИ НОВИ ХАЏИ МУРАТ

Прилепин је отишао у рат да заузме празнину насталу херојском погибијом Кивија и Мотороле. Али сада знамо да је отишао и да у њему дозри неки нови Хаџи Мурат. Не убијај супарничке хероје, нарочито не на отворен и подао начин. Вероватно тако гласи једна од првих лекција у књизи „окупација за почетнике”. Зашто су онда Американци убили Толстиха и Павлова, питање је које на први поглед даје нелогичан одговор. Лекција подвучена у „окупацији за почетнике” је неоспорна, доказана многим историјским примерима; јер атентатом наносите непоправљиву штету пре свега својим циљевима – преносећи обичне људе, који би, будући људи, кад-тад направили неку грешку, у раван мита коме не можете ништа. Мит не можете убити слањем приучених наци-убица, или бомбардовањем из дронова. Кад настане мит, окупатори, по правилу, пакују кофере.

Нешто је, дакле, труло у заападном пројекту, и то на фундаменталном нивоу. Низ несхватљивих аматерских грешака из Сирије, наставља се у Украјини. Спирала пропасти америчке геополитике у Европи започета је ликвидацијом двојице вођа одреда Сомали. Особу или агенцију која је потписала акцију, која је резултовала атентатом на Павлова и Толстиха, амерички стратези могу мирне савести оптужити за пораз на источном фронту, и губитак комплетне Европе. Јер после срамног пораза и западног дебакла у Сирији, сада је на реду Украјина – чија се геостратешка цена за Европу може поредити са оном сиријском у односу на Азију.

Американцима је данас остало да се занимају споредним темама, попут Македоније, показујући и на делу колики је заиста пад једне силе која је до пре пар година чинила велика дела, па макар она долазила из срца таме. Данас се пред нашим очима ствара нека нова Америка, и не би требало да нас изненади да као показну вежбу свог новог геополитичког положаја САД прогласе Ђукановића, Тачија или Заева за нове стратешке партнере и носиоце америчке политике у Евро-Азији, НАТО будући мртво слово на папиру.

Чини се да Прилепина не воле у Русији колико у Србији. Тачније, не воле га они Руси који бирају да остану слепи, данас, када је започет општи рат против њихове домовине. Колико је таквих другорусијанаца, види се по расположењу самих Руса по питању рата у Новорусији – што ће рећи блага већина. Али Русија је велика многољудна земља, и не треба мислити да је подршка мала ако није плебисцитна. Напротив. Већина становника Русије ових дана је лудо „забављена” игром која се зове капитализам мада полако и они схватају да се у тој игри победник унапред зна, као и да се правила мењају док игра траје. Отрежњење је на видику.

Захара не воле они који би да Русија нестане једном и заувек. Огледало његових дела реже лажну стварност униполарног света ма где се он налазио: у Риги, Петрограду, Београду или Кијеву. Узнапредовала глобализација својим злим зрачењем често суптилно проналази пут до личности и породице, па је стога веома препоручљиво прочитати шта има да нам каже Захар. И, ако вам се не свиди како пише, благотворни утицај слободе који ће вам после читања данима лебдети око главе, учиниће да црна магија макар за тренутак нестане.

УЦЕЊЕНА ГЛАВА ЈЕДНОГ ПИСЦА

Уосталом, ако вам се поквари чесма, разумно је да позовете водоинсталатера, коме, кад се појави на вашем прагу, нећете проверавати диплому. Колика, дакле, наша вера треба да буде према човеку који је окренуо леђа свету о коме само могу да маштају нишчи духом, жељни тешких рачуна и лаких жена? Можемо ли да замислимо шта је напустио Прилепин, етаблирани писац у земљи као што је Русија?

Дијапазон инфо оружја који глобална пета колона, на челу са корисним идиотима, користи досадно се понавља из земље у земљу, из језика у језик. Без разлике у којој временској зони живите, досада бирократског језика постала је прво успешно достигнуће оних који би све да нас сведу на исту меру. После Писама другу Стаљину Прилепин је оптужен да је антисемита, ксенофобичан, неостаљиниста и фашиста, још се нису досетили да га оптуже за глобализам, то се ваљда чува за крај, кад сви треба да схватимо да волимо Великог Брата.

Ипак, то су само речи, притом од оних празних које не прате дела, па долазиле и са самог врха власти у Русији, попут оних бившег министра културе Руске Федерације Михаила Швидкоја, који се, ето, згрозио „незнањем и подлошћу, тако несвојственим руском писцу”,, коментаришући роман господина Прилепина. За Швидкојем у хору наступа армија неталентованих буџетских песника, режисера, писаца… Déjà vu.

Нека нико ни за тренутак не посумља да је Захарова глава уцењена на невероватно велику суму. Кидисаће на њега сваки младац који је прошао убрзани курс хитлерјугенда у Лавову и практично неће бити нацисте источно од Берлина који неће хтети да загризе у Захарово месо.

Овај пут CIA неће морати да потенцијалне атентаторе шаље у мотивационе кампове зато што је Захар Прилепин неподношљиво огледало за нацисте. И ни мало им се не допада оно што виде. Макар једанпут од уласка Русије у Сирију Американци могу да одахну и дигну ноге на сто, јер ће се Украјинци сами покренути на зла дела.

Радује нас спознаја да, када дође до дела, пета колона се, по правилу, дезинтегрише, сасвим исправно и логично схватајући да нису довољно плаћени да стављају главу у торбу. И у случају Србије, заљуљана позиција глобалиста требало би да се брани снајперима из окружења, који би било логистика спонтаним окупљањима, нешто попут мајдана у Украјини. Али за Русију ће такав сценарио мало теже да прође, а Захар неће бити мало заслужан за разобличавање црне магије глобализма. Кад се Руси једном пробуде из капиталистичког дремежа, тамо у стварности спремно ће их чекати – Прилепин.

Зоран ДРАГАНОВИЋ, Нови Стандард
ВИДОВДАН, 31.03.2017