Нови круг руске историје

Из записа Прилепина о Донбасу провејава једно основно осећање и дубоко убеђење: „Ово се већ дешавало са нама! Ово нам није први пут!“

Рат није за жене. Рат није ни за мушкарце. „Штавише, уопште није за људе“, пише руски писац Захар Прилепин у својим Писмима из Донбаса – писац коме не недостаје ратно искуство и који је и сам био учесник неколико ратова. Рат, „то је за неки филм. У најбољем случају, за историју: некад било, али сад то више нико не ради“.

Упркос томе што „није за људе“, рат се ипак стално дешава; избија и тамо где га не очекујемо. Дешава се многим, али се може десити свима, било коме. Дешава се и данас, у овом тренутку. Сасвим скоро, протутњао је бившом Југославијом, букнуо је у бившем Совјетском Савезу. У Придњестровљу, у Русији, у Грузији, у Украјини, или оном што је некад била Украјина – совјетска, социјалистичка република, као део огромне „заједнице народа“ или „комунистичке империје“; потом као независна република, отпала и од „бивше заједнице“ и од комунизма.

„Независна Украјина“, каква је то држава? Не можете ју наћи у историјским атласима. Има ли народ који је настањује свој језик? Осим руског, тамо се говори и суржик и балачка – наречја за која је немогуће рећи да ли припадају руском, или посебном, украјинском, књижевном језику. Историјски, Украјина је Малорусија – „Мала Русија“. А Кијев, престоница Кијевске (или Старе) Русије, још од IX века „мајка свих руских градова“. Тако је записано у Несторовом летопису: „Олег седе у Кијеву да влада, и рече: `Нека ово буде мајка руских градова`“.

И још нешто: народ који је живео у „Старој Русији“ прозван је Русима („руские“). Етноним је познат у разним варијантама (Рус, Русин, Русак, Руснак…). Из тог суперетноса тек током XIX века почиње да се формира, и то непотпуно, национални идентитет Руса, Белоруса, Украјинаца (Малоруса) и Русина. Ово је, међу осталим, и став савременог украјинског историчара Петра Толочка. Промоција његове књиге насилно је прекинута прошле године у Кијеву. Откуда онда радикални украјински национализам, ратоборно „украјинство“ које жели да покида све везе са великим и прастарим руским стаблом фалсификујући при том и унаказујући и сопствену историју?

ЗЛОЋУДНИ ЗАМЕТАК БУДУЋЕГ РАТА

„Независна Украјина“, тврди Прилепин, производ је „позне совјетске бирократије Совјетске Социјалистичке Републике Украјине, којој је постало уносно да се не потчињава општем савезном центру у условима започете поделе народне имовине“. Национализам и „национална духовност“, као и посебна, „украјинска историја“, биле су и остале само згодан „параван за покривање најзамашније прерасподеле власништва“. Антикомунизам је за час ујединио украјинске националисте и либерале у један и јединствен фронт, у заједничком покушају да побегну од „мрачне комунистичке прошлости“ и „отпутују у Европу“ – што даље од Русије и од стварне историје Украјине. Вера у Европу у таквој Украјини постала је необјашњива, дирљива и скоро „мистичка“ – иронијом историјске судбине, управо у тренутку када је Европа крочила на праг нове цивилизацијске кризе. Све се то уопште не дотиче оних који и данас, не осврћући се на чињенице и не питајући за цену, „хрле у Европу“.

Новостворене „посткомунистичке“ државе, из неког разлога, тражиле су и „траже сопствени идентитет у оним временима када су носиле фашистичку униформу, ловиле месне Јевреје и слале их куда им је било наређено, а после су махнито ратовале против `бољшевичких окупатора`“. Другачије нису ни могле; оне нису имале никакву, а поготову не вековима дугу историјску традицију на коју би се могле позивати славећи своју државност. Узгред, ти „бољшевички окупатори“ су исти они совјетски војници који су их ослободили од пошасти фашизма.

У таквој „независној“ републици створена је клица, злоћудни заметак будућег рата; пожара у којем ће се ускоро распасти и изгорети читава земља. Ко данас уопште ратује у Украјини? „Руси-агресори“, варвари пристигли из Русије, у беспоштедном рату против мирних Украјинаца, који су принуђени да бране себе и своју земљу, спасавајући живу главу? Или је то питање „цивилизацијског избора“, у коме се трајно одлучује о будућности земље, између Русије и Европе, варварског Истока и цивилизованог Запада? То је само лажна слика, банални клише који упорно, до изнемоглости, све док се лаж не претвори у истину, понављају утицајни медији на Западу. У Украјини се, заправо, не догађа ништа ново, ништа што се већ није догађало у руској историји. И можда ће се – или је то сасвим извесно – догађати опет.

ВЕЛИКИ ПОТРЕС

Године 2014. – „четрнаесте године трећег миленијума“ – у ствари је почео нови „велики потрес“, „ново спасавање Русије“. У дугој руској историји, сасвим неочекивано, отпочео је нови циклус: „вртешка руске историје“ поново се, и снажно, завртела. Књига Писма из Донбаса настала је на лицу места, тамо где је и започео тај нови циклус руске историје, у побуњеном Донбасу; она описује догађаје и људе, „обичне људе“, онако како их је видео и доживео писац, а један од њих је и славни „ополченац“ Моторола, командант батаљона „Спарта“.

У књизи Прилепина можемо прочитати и следеће: „Седео сам за столом где су људи спокојно говорили о љубави према Украјини, па и туговали за њом и за неуспелим – већ неостварљивим јединством; реакција на то била је потпуно мирна.“ И такође: „Украјина није ни за шта крива“. Нису, нити могу да буду криви, ни Украјинци, барем не они који нису учествовали у погрому на „Москаље“ и нису „скакали“ и вриштали. „Нормалне Украјинце и нормалне Русе овде (у Донбасу) нико не окривљује.“

Реч је о привремено поремећеним односима два братска народа, или два дела једног те истог народа. Читалац сам може да повуче одређене паралеле. Слични „цивилизацијски избори“ се преламају и данас на простору Балкана и у читавој бившој Југославији. Зато сваки Украјинац мора да зна: „Истински Украјинац увек ће наћи азил у Донбасу“. Наравно, и у Русији. А „Порошенко неуморно лаже и живи од тога“. Порошенко није усамљен у томе, он је само персонификација система који успешно производи једино лажи и ништа друго.

И зато нема никаквог развода с Украјином. Време ништака и хуља неће трајати довека. Дотле, „чудаци скачу, лудаци зигују, а одеска интелигенција је делимично остала без памети и изгубила нагон за опстанак…“ Они који су се изненада „преселили са Московског проспекта на Бандерин проспект сада ћуте…“ Интелигенцији, уосталом, храброст никада није била јача страна.

ПОКОЉ У ОДЕСИ

Рат у Украјини, међутим, почео је застрашивањем и смишљеним, систематским терором над неистомишљеницима и над (про)руским становништвом. Тако је дошло до језивих али помно испланираних злочина, попут оног који је 2. маја 2014. почињен у Одеси. О њему у Писмима из Донбаса сведочи новинарка Ирина, рођена  у том граду, која је сама „спроводила сопствену истрагу о дешавањима од 2. маја“. Истрага новинарке је трајала две недеље, потом је напустила Одесу и дошла у Доњецк, на страну „побуњеника“ и „сепаратиста“. Кијевске власти, пучисти, никад нису спровеле такву истрагу; злочин је требало некако прикрити и сакрити његове праве виновнике.

„Две хиљаде људи из Кијева“, тврди Ирина, „унапред је дошло у Одесу“; „тог дана је опустео Мајдан“. У Одеси су боравили од 1. до 3. маја, за њих је неко платио смештај у хотелима поред мора и у запуштеним камп-приколицама: „Све се то“, наиме, „плаћало“. „Њих су специјално довозили и они су само чекали прилику. Масовно убиство је морало да се догоди како би се људи заплашили, и људи су се силно уплашили“.

(Про)руски демонстранти су у Одеси сатерани у Дом синдиката, а потом хладнокрвно и свирепо побијени; неколико стотина људи, тачан број можда никад нећемо сазнати. Најпре су отровани: „Тамо је експлодирао хлор“. Потом су спаљени Молотовљевим коктелима, које су на њих бацали „мајданци“ пристигли из Кијева и ко зна одакле све не. Они који су, спасавајући голи живот, искакали кроз прозоре зграде докрајчени су палицама, којим су их „мајданци“ тукли до смрти.

После тога зграду су блокирали специјалци и милицонери, не допуштајући никоме улаз, а трагови злочина су систематски уклањани. Обијан је и малтер са зидова, како би се сакрила чињеница да је против људи у Одеси коришћен хлор. Као да је злочин могуће сакрити или заборавити. Истина о догађајима у Одеси тек треба да се сазна. Уосталом, „специјалци тачно знају чиме су потровали људе, колико су их убили ватреним оружјем, колико на смрт премлатили, колико унаказили“.

Одесу и читаву Украјину је паралисао страх. То је мрачно наличје, или право лице  „демократске револуције“, кијевског „евромајдана“: „демократије“ која је уведена снајперским хицима за почетак, потом „казненим батаљонима“, подржана од демократске Европе и њене „либералне јавности“.

У Одеси је затим завладао „мир“; другде, у Славјанску, у Доњецку, у Луганску је букнуо рат. Над Украјином је ослобођена авет грађанског рата који траје све до данас, читавих пет година. За то време је до темеља разорена „вољена Украјина“, а рат који је тада започео још чека на свој коначни расплет. И он ће неминовно уследити. У то не треба сумњати.

У ВРТЛОГУ СВЕТЕ ИСТОРИЈЕ

Ко је онда одговоран за рат у Украјини, ко га је тако дуго и упорно припремао и зашто? Одговори на ова питања постају очигледни. У таквим околностима није тешко потпалити и потпомоћи рат са стране. У џепове нацистичких бојовника слиле су се реке новца, са Запада и од „домаћих тајкуна“. На фронтове су пристигли и специјалци и војни саветници из САД, као и плаћеници, „робокапи“ из читавог света. Али фашизам у Украјини, и сличним земљама, није само предмет манипулације моћника из земље и иностранства. Још много пре „мајдана“, он је већ „стекао сопствену динамику“, престајући да буде контролисан и управљан туђом руком. Отуда је „долазак фашиста на власт“, годинама пре кијевског пуча, био само питање времена.

Захар Прилепин је године 2009. написао антиутопију у којој се Украјина распада на два дела, а у земљи започиње крвави грађански рат. Рат у Украјини могао је да се предвиди. „Трагедија руско-украјинских односа није почела 2014. године.“ Припремала се много пре, готово у потаји. Трагедија је „почела 1999. у Југославији, или 1991. у Русији. Ово што се данас дешава у Украјини“, пише Прилепин, „последица је низа издајстава која морају бити исправљена“.

Из записа Прилепина о Украјини и побуњеном Донбасу провејава једно основно осећање и дубоко убеђење писца: „Ово се већ дешавало са нама! Ово нам није први пут!“ Постоје јасне историјске паралеле са многим догађајима из ближе и даље прошлости. У књизи под насловом Није туђи рат Прилепин примећује: „Испоставило се да су најразноврснији догађаји из великоруске и малоруске историје директно повезани са садашњим дешавањима, па чак и да су се догодили пре сто, двеста или хиљаду година“. И да је све већ описано у делима класика велике руске књижевности, у њиховим погледима и судовима о тадашњим „текућим догађајима“.

А ту лежи и одговор на питање где је у савременој пометњи место писца и књижевности. „Стара руска књижевност је пребивала у вртлогу свете историје.“ Из њених светих речи избија мир; онај „мир у души с којим живимо усред земаљског света“. Та осећања су наследили и Пушкин и Толстој, и Блок и Јесењин. Руска књижевност, и то „на задивљујући начин“, показује и открива и оно што се данас дешава. Показују се чак и иста лица, „она која су нам позната из наше тако младе, а тако старе историје: војници, праведници, бунтовници, мученици, велможе, јуродиви…“ Разоткрива се не само прошлост и садашњост, него и будућност, пошто је историја круг, у коме нема прогреса, али није слепа улица.

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

БОРИС НАД
Нови Стандард, 16.04.2019