Захар Прилепин: Словенска ће душа тријумфовати

Руски писац Захар Прилепин, о епохи тиранија и насиља над човеком: Ослањајући се на руску литературу, свет се нада да ће Русија рећи неку реч која ће нас извести из очигледног цивилизацијског ћорсокака.

ПАРИЗ - ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

ИЗ сваке речи избија проживљено. А пише на одстојању, хладне главе, као да гледа самог себе, док приповеда о нечему чему је лично присуствовао, преносећи емоције доживљеног у раван читаоца. Захар Прилепин је истовремео и писац, и ратник, и родитељ, и политичар, и новинар, и музичар. И пасионирани посматрач нашег времена.

* Шта сте највише од тога?

— Боље од свега успевам да пишем књиге. Превасходно сам по професији војник, и мислио сам да ћу то бити целога живота. Не мислим да би, у контексту руске књижевности, ове ствари требало раздвајати. Војно ангажовање је карактеристично за руску литературу. Крајње је сложено у том смислу направити поделу код Толстоја, Горког или Пушкина. Много ми је ласкало када ми је Емир Кустурица — мислим да то није тајна, једном приликом рекао: «Целог живота сам желео да будем као ти, писац и војник» — истиче Прилепин, у разговору за «Новости».

* Где вам је теже и изазовније: у Чеченији, у Донбасу или пред белим папиром?

— Ништа од тога није завршено. Да је нека од ових прича добила свој крај, отворили бисмо шампањац. Није готово ни у Чеченији, ни у Донбасу, ни са мојом књижевношћу. Тај испит мора да се полаже свакодневно. Најтеже од свега је сачувати идеализам у 43 године и веровати у то да ће добро победити зло. Свакога дана добијаш нову порцију разочарања и настављаш да будеш идеалиста, а не циник.

* Разочарања чиме?

— На пример, да се у Донбасу формира нова Куба, левичарско друштво, милитаризовано и окренуто култури. Али то се сударило с немогућношћу градње мале социјалистичке државе у контексту капиталистичког света. И та се илузија срушила. Једна од многих илузија које су се урушиле пред мојим очима.

* У којој мери руска литература утиче на западну духовност?

— Проблеми који постоје данас нису постојали за Пушкина, Достојевског или Горког. Најмоћније медијске машинерије Запада непрестано раде на веома широким масама становништва. И та машинерија је у ближој будућности утицајнија од књижевности. Али књижевност има дугорочнији и перспективнији утицај. У том смислу, себе и целу руску књижевност тренутно осећам као губитнике. Ми сада губимо, али Толстој, Достојевски и Горки ће, свеједно, победити. Правда се налази тамо.

* Разуме ли Запад словенску душу?

— Познаје је и боји је се. Руси, који су улазили у половину европских престоница, увек ће на Западу изазивати лаку дрхтавицу. Наравно, они имају Толстоја, они имају Достојевског, они имају Чајковског, и наравно балет, они су, наравно, велики, али они су ужасни, они могу да дођу овамо. Схватам овај не сасвим разуман и рационалан страх и раздражљивост на Западу. Али књижевност ће увек имати своје место, доказивати да је у Русији нешто непознато.

* Могу ли велики писци да се прилагођавају политици?

— То је увек питање личног избора. Пролазимо епоху великих деспотија, тиранија и насиља над човеком, али писци су постали понизнији и смиренији. Постали су подложнији разним табуима. Писац с поносом често понавља да није политичар, а у суштини, иза ове фразе не стоји ништа осим фарисејства. Шта то значи да си изван политике? Ниси у бити свога народа, суседног народа, човечанства у целини, глобализације. Пратим с каквим кашњењем књижевност реагује на процесе на које би могло да се реагује на време. Веома ми се свиђа роман Уелбека. Али то што он пише сада о догађајима у Француској, то би било разумљиво још пре пет, десет или петнаест година. Да је тада писао о томе, био би апсолутно револуционаран. Сада је то већ објективна реалност. Свака му част за то што је о томе писао, али да је то урадио раније, имало би већи утицај. У том смислу, руска књижевност је увек екстремна, радикална, говори о ономе о чему не сме да се говори ни за пет, ни за десет, већ за педесет или сто година. Говори о стварима које данас нису политички коректне.

* У којој мери иду подруку мудрост и политичка коректност?

— Мудрост има однос с политичком коректношћу само у једној ствари, тако што су људи слаби, и себи увек треба да полажу рачуне. Не треба од људи захтевати и очекивати много. Ако делују, бар један део њих испољава макар неки део јунаштва, стоицизма и упорности. У томе је мудрост у односу на политичку коректност. А политичка коректност је зло 21. века.

* Руски класици су увек волели своју отаџбину. Треба ли писац да буде патриота?

— То је врло сложено питање зато што антипатриотске изјаве можете наћи и код Пушкина, и код Достојевског, и код Горког. Руски писци су увек били сложени. Новији либерални тренд је да се сви подведу под заједнички именитељ. Али руски писац је у моменту опасности по земљу, отаџбину, народ, хришћанске вредности, безусловно, увек, у 99 или 100 одсто случајева, заузимао страну свог народа.

* Колико ваши политички ставови утичу на пријем вашег књижевног дела код публике?

— Једно другом помаже и, истовремено, једно другом смета, зато што људи, усудићу се да то кажем, не мисле толико брзо колико ја брзо живим. Због тога им се често чини да се ја мењам. Мења се контекст, а ја стојим на једном месту. Целога живота изговарам исте речи, од 1996. године, од када пишем. Говорим једно те исто 22 године, као детлић који удара у једну исту тачку. А власт одлази и враћа се, и људи реагују, али ја сам веран самом себи. Мислим да је то најважнија вредност за писца.

* Где је место Русије у данашњем свету?

— Русија је безусловно велика држава. Од ње се очекује нови предлог и план деловања за човечанство. Ослањајући се на руску литературу, свет се нада да ће Русија рећи неку реч која ће нас извести из очигледног цивилизацијског ћорсокака у ком се налазимо. Совјетска револуција 1917. године није била само социјална револуција, већ је сломила колонијални свет 17, 18. и 19. века. Сада је на делу нова, глобална колонизација, и сви гледају на Русију као на неког ко се налази ван контекста глобализације. А Русија је данас само једна у низу капиталистичких земаља. Русија би у том смислу могла радикалније да се понаша, али она то не може као члан многих финансијских и других светских организација. Као да је подигла ногу, али није закорачила.

* Ко врши ту колонизацију?

— Међународне финансијске корпорације, САД. Знамо сва та имена, не морамо да их наводимо.

* Пролази ли време либерала?

— Не. Имају врло јаке позиције, чак и унутар Русије. Код њих су финансије, медији, код њих је све. Са нама је Бог.

* Колико Србија може да се ослони на Русију у решавању косовског проблема?

— Веома често чујем, ван граница своје земље, питања у смислу шта нам је дала Русија и како ће нам помоћи, у ком степену на њу могу да се ослоне Сирија, Донбас, Латинска Америка… А шта сте ви дали Русији? Како сте ви помогли Русији? То је, такође, важно. Треба запитати самог себе. Желео бих да Србија такође прихвати ту одговорност. Ако би имала улогу тројанског коња унутар ЕУ за Русију, то би била добра прича.

* Је ли Србија мала Русија?

— Свакако! Уздам се у српску унутрашњу независност. Важно је да памтимо ко смо. Да се не утопимо.

* Како решити проблем Косова?

— А како да га решимо? Не знам. Хајде да покријемо црном тканином САД на две недеље и узмемо Донбас и Косово. Онда они испужу испод тканине и све је нормално, а ми већ све поделили.

* Имате посебан однос са српском публиком?

— Да, најлепши могући. У Србији и Француској су преведене све моје књиге, и то су за мене две најзанимљивије земље у свету. Србија је земља у којој могу да изађем пред пуну салу, да кажем да је Русија велика и да ће све победити, и људи ће аплаудирати. Ако то кажем у Немачкој, Француској или САД, реакција ће бити супротна. Срби су ми као род.

* Хоћете ли се вратити у Донбас?

— Ако буду потребне моје војне вештине, вратићу се, ако се тамо промени економска ситуација, вратићу се. Тамо су гробови мојих пријатеља. Веома много гробова. Наравно да хоћу тамо да се вратим.

* Захарченков гроб, такође…

— Он је мој брат. Веома га волим. Човек који је обједињавао Фидела Кастра и Че Гевару у једној особи. Један од најпродуктивнијих, задивљујућих, стихијских људи, литерарних и поетских.

* Како сагледавате парадокс света који је истовремено и леп и туробан?

— Данас си победио, сутра си изгубио. Не постоји јединствена победа. Данашња победа се претвара у сутрашњи пораз, а данашњи пораз у сутрашњу победу. Не треба очајавати, записано је у потонулој подморници «Курск». Или, како је рекао наш милиционер, ког су у Дагестану убили терористи: «Радите, браћо.» То је задатак за цео живот. Радите, браћо.

БИТИ ВИШЕ НЕГО ЧОВЕК

* Живимо ли рај или пакао на земљи?

— Живимо земаљским животом, са свим његовим грешкама. Бранимо своје људско у њему. И то јесте главни задатак човека. Бити више него само човек.

Горан ЧВОРОВИЋ
„Вечерње новости“, 16.10.2018