Захар Прилепин: Kакви су српски планови за Русију?

Ослоњен, међу бутинама држи флашу пива. Унутра ракија. На једној руци сат, на другој три бројанице. Застаје усред разговора који нека новинарка води на руском. И ни речи више. „Сада хоће да ћути“, каже Рада Маочанин, преводилац његових књига на српски.

И тако бивши руски специјалац, сада ратни репортер, писац превођен на 25 језика, у гунгули седи погледа упереног ни у шта. У дугом црном џемпер-капуту са капуљачом, на штанду Самиздат Б92, као звезда Сајма књига у Београду, око њега се гомилају читалачка публика, новинари, камермани…

Пре но што директно из Београда оде за Донбас, у интервјуу за НИН говори о себи, свету и јасно је да нема више помирљив тон према Западу какав је имао непосредно након изласка из рата у Чеченији, када га је бринула цивилизација у којој нас све, обичне људе, троше као јефтине ресурсе, изузете од љубави и емоција.

Било је лето. Или… можда април. Само је отишао. Рекли су му: „У реду“. Неколико вежбица за проверу… И, постао је припадник Одељења милиције за посебне намене (ОМОН).

* Специјалац или писац? Шта сте?

Специјалац. (смех) Много поетичније него да си писац. Седиш на оклопном транспортеру наоружан, улазиш у град, сви те чекају и дочекују и радују ти се.

* Како сте прошли тај пут од анархије, панк групе до јаке и чврсте дисциплине специјалних снага?

Није било никакве анархије.

* Бунта?

Ни бунта. Једноставно. Имао сам 16, 17 година, свирао панк. Носио минђушу. Једног дана дошао сам у специјалце са минђушом у уху. Рекли су да је скинем. И скинуо сам је. Док смо свирали панк, било је то много више но обично свирање гитаре. Имали смо осећај да на тај начин радимо нешто за отаџбину, и пошао сам у специјалце са истим осећајем да радим нешто за своју велику државу.

Рођен сам на селу, живео тамо, ишао у школу. Отишао сам у велики индустријски град. Пио алкохол, радио на гробљу, свакакве послове као физикалац. Ништа необично. Исти као сви. Једино што сам читао књиге. И када сам дошао у специјалну јединицу полиције крио сам годину дана да читам књиге. Али, када сам постао командир, читао сам пред свима, и сви су говорили: „Ооо, наш командир чита?! Наш командир је паметан“. То је за њих значило да знам увек да им одгонетнем проблеме у укрштеницама (смех), обраћали су ми се с најразноврснијим питањима, да л’ да се жене или разводе, шта је јин и јанг, и тако…

* Како сте се једног дана пробудили из свих тих послова у индустријском граду и рекли – идем у специјалце?

Мало размишљам уопште. Мислим само када пишем. Десило се случајно. Пробудио сам се ујутру, предао документа и не сећам се да сам имао било какве душевне проблеме, неодлучност, колебања, да или не, све је било нормално. И дан-данас живим на тај начин.

* Дан пре?

Не сећам се.

* Улазак у Чеченију?

Имао сам слушалице на ушима, слушао музику. Сећам се тих осећања док сам слушао музику, али не сећам се да сам имао икакву мисао у глави. Сећам се да смо кренули на караулу где је погинуло 20 људи од стотину, колико нас је било. И, почео сам да бројим сваког петог. Да ли сам ја четврти? Пети? Да л’ ће мене погодити или неће? И све ми је изгледало као дечија игра. И до дана данашњег тако је. Вишак снаге и добро за отаџбину.

* Између два рата, Чеченије и Украјине, у том предаху говорили сте о нама, како смо постали јефтине употребне вредности… Сада се говори о ситуацији врло опасној на линији између Запада и Русије. Је ли ово та посебно осетљива тачка?

Светског рата неће бити, то су само застрашивања. А овај свет је као у мојој књизи Обитељ, на Соловјецком архипелагу, на северу Русије. На та удаљена острва непослушне је у прогонство слала Катарина Велика, а онда Лењин.

* Критичари поистовећују ту вашу књигу са широким платном Бошових размера. С ликовима јасних трагова прошлости и одблесцима претњи у будућности. Читав живот смештен у једну јесен, клупку судбина, у ком је немогуће разликовати џелате од жртава. То је трагична историја једне љубави – и историја читаве државе са својим болом, крвљу, мржњом, одражена у Соловјецком острву, као у огледалу. Моћан метафизички текст о степену човекове личне слободе и о степену човекових физичких могућности?

То је роман о острву где, као и у свету генерално, као у Нојевом ковчегу живи 3.000 људи најразличитијих раса, вера… Сви ти манијаци, убице, сецикесе, научници, шпијуни. То ми је дало могућност да опишем свет криминалаца и свештеника и шпијуна и свих различитих врста. Тај Лењинов логор због строгости укинуо је режим Стаљина.

* Како сте почели то да истражујете?

Случајно. Отишао сам са пријатељем, режисером на совјетско острво и у мене је дуго гледала мештанка која је читавог живота била водич ту, историчар по професији. Рекла је да о том месту постоји много лажи. „Хоћеш да ти кажем како је заиста било?“, питала је. Показала нам је документа, испричала много тога из историје и већ првог дана смислио сам роман који је настао од три реалне приче.

* Кажете да вам је некада потребно много буке а некада много тишине?

Потребна ми је увек тишина. Када живиш, треба много буке, када пишеш, треба много тишине.

* Ван ратишта живите повучено, у селу?

Више не знам ни где живим. Имам у селу кућу, где се повлачим и пишем стешњен у собици, кућу у граду, стан у Доњецку, имам хотеле у Београду. Живим и у возовима, авионима, живим свуда.

* Преко главе вам је ове гужве?

… (Клима главом, осмех)

* Увек је тако? И у Пољској? Немачкој?

И у Француској и у Пољској. Неколико пута сам мало дрмнуо немачку, пољску и осталу публику да би се пробудили. Мало безобразно. У почетку сам био и тамо врло добродошао, у Западној Европи, Британији, свугде…

* Шта се десило у међувремену у Пољској, Немачкој?

У почетку су мислили да је све то игра. Дошао писац из Русије, говори о руској империји, рату…

* Критички?

Просто, обично сам говорио, а они су мислили да је све то умрло, да не постоји. А онда сам био у Енглеској пре три године. И рекао сам: „Даћете нам Нобелову награду када руске подморнице буду пловиле око Енглеске. И рекао сам нећете ви ништа да решавате у свету. Биће то агресија“. Смејали су се. Мислили су да се шалим. А онда су кренули Донбас, Сирија, Крим. А Нобелову су дали Светлани Алексијевич која пише на руском. Они мисле да су мене преварили, али је то просто било моје предсказање. Они ће увек да реагују на руску снагу на тако апсурдан начин. А када је све почело озбиљно, рат када је почео, престали су да ме позивају у Европу, престали су да ме преводе на стране језике, иако сам до тада преведен на 25 језика. И постало је јасно шта је европска демократија.

* Били сте звезда у тим земљама?

Не, нисам био тамо звезда, знали су ме само (смех). Преводили и читали. У Француској су преведене све моје књиге…

* Било је то време када сте већ најављивали нови рат. Нису схватали да мислите озбиљно о рату који ће доћи?

Била је то за њих игра. Постмодернизам. Перформанс.

* И онда сте ушли у Украјину као…

… Ратни дописник.

* Из Русије. Каква је Русија данас?

Русија се цепа између елите која потиче из времена Јељцина и народа који би да се врати у време СССР, руске империје. Народа, који захтева експанзију. Проширење и победу.

* Најављују нови рат као крај историје. Осетљива је игра између Запада и Русије у овом моменту. Што се тиче предсказања?

Победа је наша. Русија постаје империја.

* Уз много крви?

Крв се ионако пролива. Русија је као вртлог у урагану који увлачи у себе све унаоколо. Као магнет привлачи. Према томе Украјина, Белорусија, Северни Казахстан, Узбекистан, Јерменија, све те бивше републике СССР, увек има неког комешања. И то није империја у старом смислу, него велики економски савез. Мада ће неке земље вероватно и фактички да приступе Русији, као Донбас. То је демократија.

* Шта мисли Русија, можете ли да наслутите шта је план за Србију?

Знаш, могу да поставим питање какви су српски планови за Русију.

* У моменту док смо овде, премијер ЦГ Мило Ђукановић помиње Москву као једног од учесника у причи о свргавању са власти и сарадњи са српским држављанима. Говори се о атентату, руским шпијунима…

Ако из Русије неко покуша да изврши атентат, о томе ће се тек после смрти знати.

* Каква је власт у Русији? Реч је о тоталитаризму?

Потпуна је слобода, демократија у најбољем смислу речи. Свако пише шта хоће, ради шта хоће. Русија је једна од најслободнијих држава на свету.

* Када наводе бројке, Русија је једна од земаља које имају највећи број убијених новинара, што ратних репортера а и убијених у Русији критикујући власт?

То се дешавало у Јељциново време. То не значи да у Русији нема демократије. А ова последња убиства новинара су се дешавала на ратним теренима у Украјини, Сирији…

* Као специјалац у Чеченији, сада као репортер, ризикујете живот. Зашто? За бољи свет? Ратом због мира?

Ако Бог постоји, а Бог постоји, то значи, нема ризика. Срећа је бити са својим народом било где, па и у Донбасу и то не може ни са чим да се пореди.

* Али ви сте писац?

Народ је хиљадама година акумулирао емоције, знања, што се испољило и ја сам почео да пишем. Моја бабушка је била неписмена. Деда је прочитао књигу за цео живот. Али, кап по кап крви се негде столећима таложило, и ето тако наслеђа и добио сам дар. Зато волим револуцију 1817. До тада је човечанство сматрало да само аристократија може да ствара уметност, компонује, пише поезију. У Русији се почетак 20. века назива сребрним веком простог народа, обичног народа зато што је до изражаја дошло оно што је у обичном народу, а не у аристократији. Испоставило се да обичан народ може да се такмичи и да буде конкурент аристократији и то је велика ствар.

* Зар ово није свет тајкуна у Русији и у читавом свету? Они управљају…

Мисле да управљају! У Србији је био читав ред људи који су чекали да им потпишем књигу, а ниједан олигарх није дошао и није ме натерао да напишем ту књигу. Нити је иједан од њих дошао да му потпишем његову. Култура управља светом, не олигарси. Они управљају финансијама. Култура је та која покреће свет. Када нестане народ од њега остаје само култура, не остају паре, само оно што је културно добро. То је једино сведочанство о ишчезлом народу. Најразличитији људи и најразличитијих професија, сељаци, рудари, ратују. У Украјини ратује армија добровољца…

* Али они финансирају рат. Је ли то чист пример како функционише свет данас?

Тамо где људи не желе да ратују, новац ништа не може да реши. Руска књижевност учи свему. Ако се прочита руска класика, онда се види све, сви су били ратници. А руска књижевност је моја друга религија.

vidovdan.org, 06.11.2016

Купить книги:

               

 

Соратники и друзья
Сергей ШаргуновНовая газета в Нижнем Новгороде Нижегородская люстрация

На правах рекламы: