Пишем мастилом, а не крвљу

Тачно знам да у следећих четврт века писцу из Русије неће дати Нобелову награду. Али, то је питање политике а не културе

Руски писац Захар Прилепин дипломирао је на Филолошком факултету Нижегородског државног универзитета. Радио је као физикалац, гробар, избацивач у ноћним клубовима… Као командант јединице ОМОН-а – Одељења милиције за посебне намене, учествовао је у борбеним дејствима у Чеченији 1996. и 1999. године.

Објављује од 2003. године. Аутор је романа „Патологије” и „Сањка”, који су доживели више издања у Русији; збирке приповедака „Грех” и „Ципеле, пуне вруће вотке”; књига есеја „Дошао сам из Русије” и „Terra Tartarara. То се тиче лично мене”, као и романа-истраживања „Леонид Леонов. Његова игра је била огромна”. За седам година књижевног рада написао је седам књига и освојио шеснаест руских и иностраних књижевних награда: Јасна Пољана за роман „Сањка”, Национални бестселер за књигу „Грех”, Верни синови Русије за књигу есеја „Дошао сам из Русије”, Буњин за књигу „Terra Tartarara. То се тиче лично мене”. У Кини је добио награду као аутор Најбољег страног романа године за роман „Сањка”.

Генерални је директор нижегородског издања „Нове газете”. Колумнист је низа руских часописа: „Огонёк”, „The New Times”, „Медведь”.

Недавно је у издавачкој кући „Драслар партнер” објављен његов роман „Сањка” у преводу Радмиле Мечанин. Биће гост овогодишњег Сајма књига у Београду.


Кад се прочита Ваш роман „Сањка”, остане утисак нечег препознатљивог, карактеристичног за словенски свет, као јако добар сценарио за акциони филм. Да ли сте и Ви помало Сањка и откуд инспирација за овај лик?

Ja сам помало сваки јунак те књиге – и Сањка, и професор Безлетов, па чак и Јана. Интимно познајем младе људе попут Сањке, волим их, разумем и забринут сам за њих, јер нам се нуди да живимо у свету где се негирају најважније истине: Отаџбина, тле, памћење, част. Уместо њих нуде нам сурогате осећања. Предлаже нам се да поверујемо у то како у свету нема ничег озбиљног, да је све релативно. Да би се према свему требало односити са смехом. Али, не можемо се смејати док гледамо своје родитеље, своје дете како спава у колевци, кућу у којој смо рођени, и ми и наши преци.

Ето, мом јунаку Сањки то баш и није смешно. Он више неће да се смеје. У свету је много тога постало озбиљно.

Сељак (старац, Сањкин домаћин у селу) из Вашег романа подсећа на старца Зосиму из „Браће Карамазових”. Колико се ослањате на велику руску књижевност и колико Вам она значи?

Постоји неколико класика који као да ми поклањају још један живот. Схватате, мислим на „Тихи Дон” Михаила Шолохова, на књиге Михаила Љермонтова и Леонида Леонова – као да се то дешавало мени, тамо је све моје – моје радости, моја туговања, моји сусрети, моје године. То је огромна срећа – проживети још један живот!

Руска књижевност је део мог бића, моје физиологије, моје крви.

Са друге стране, своје јунаке, па и старца о ком говорите – лично сам виђао у свом животу. Слушао сам њихове говоре, гледао им лица – само сам се потрудио да тачно опишем како они живе и како дишу.

Из Ваше литературе се види да сте били и физикалац, и гробар, и избацивач у ноћним клубовима, али и да сте ратовали у Чеченији и дипломирали на Филолошком факултету. Како се осећа писац кад му се каже да је своје свакодневне доживљаје успео да дигне на ниво литературе?

Осећам се нормално. Могу да, како то ви кажете, дижем своје доживљаје – кад их описујеш, они као да више и нису моји. Често говорим да не волим списатељско кокетирање: кад писац каже да пише крвљу, да му малтене срце стаје. Ја не пишем крвљу. Ја пишем мастилом. Моје срце не стаје. Уопште, више волим да живим него да пишем. Али, да би се добро живело – треба писати добро. Ето, ја тражим за себе златну средину између то двоје.

Изгледа да сте за сваку своју књигу добили високо руско признање. Да ли то значи да Ваша средина препознаје квалитет?

Просто сам имао среће. Ја волим књижевност, волим људе, нисам желео никакве награде – саме су ми дошле. Живим у провинцији, ретко боравим у Москви и не тражим пажњу.

У животу се често дешава да човеку не дају оно што он страшно жели. Ја нисам желео, само сам радио свој посао.

Многи писци, открићу вам тајну, не воле књижевност и мрзе друге писце, поготову живе – они им сметају. Ето, таквим писцима ређе западну награде. Очигледно, Творац има добар смисао за хумор, нека вам ово не зазвучи богохулно.

С обзиром на то да сте и директор издавачке куће а и колумнист у многим часописима, компетентни сте да кажете је ли савремена руска књижевност достојан наставак Ваших светских бардова с краја 19. и почетка 20. века?

Руска књижевност 19. века једно је од светских културних чуда, упоредо са, рецимо, периодом италијанске ренесансе. Једноставно, немогућно је бити на том нивоу.

Али, с пуном одговорношћу изјављујем да је савремена руска књижевност – једна од најбољих које се стварају данас у свету. Код нас постоји барем десетак писаца који заслужују Нобелову награду. Руска књижевност је богата и разноврсна, а сада је у стању процвата.

Међутим, на светском тржишту постоје одређени закони, због којих једне гурају напред, а друге – коче. Грех би био да се жалим – моје књиге су преведене на 15 језика. А ја, на пример, тачно знам да у следећих четврт века писцу из Русије неће дати Нобелову награду. Али, то је питање политике а не културе.

Колико познајете српску књижевност и шта очекујете од Сајма књига у Београду?

У Русији је и даље веома популаран Милорад Павић, свака књижара у било којем граду Русије има његове књиге. Читао сам готово сва његова дела, он је велики писац. Читао сам Андрића и Добрицу Ћосића, писца интересантне судбине… Српску поезију познајем нешто боље: у Русији је недавно објављена велика антологија српске поезије, имам је. Тамо је много ремек-дела, Србија је, уопште, веома поетска земља. Што се тиче савремене српске прозе – практично се не преводи у Русији. Барем мени није ништа запело за око.

На Сајму очекујем прилику да мало више испричам о томе шта се дешава с руском књижевношћу данас и да лично сазнам како стоје ствари код српских писаца и песника. Већ сам био у Србији, враћам се тамо са братским осећањима. То је веома топла, веома лепа земља.

Душица Милановић, "Политика" (Сербия) - 18/10/2010

Купить книги:

               

 

Соратники и друзья
Сергей ШаргуновНовая газета в Нижнем Новгороде Нижегородская люстрация

На правах рекламы: